петак, 05. децембар 2008.

SVOJOJ KĆERI NA NJEN 12. RODJENDAN


Kad ti sve bude tužno,

vreme kad je ružno,

dan koji se gasi,

tišina, sumrak u sobi,

kad kaplje jesenje hladne

dobuju na terasi,

tičice kad zakucaju promrzle, gladne

krilima u okno prozora tvoga

moleći, da ih nahraniš, Boga

- skini sa violine tvoje prah,

zglasi je i udri strunama snažno

u četiri zategnute žice.

Progovoriće one najrečitije

i odagnaće čemer, jad i strah

od samoće, i sve što je bilo lažno.

Srce će ti zakucati jače

- ali pusti onda neka violina plače-

i krv će ti zarumeniti lice

dok suton čamotna pada.

Jer, znaj, sa tim akordima,

kad je tužan i dan sam,

poniknuće čitav jedan hram

u čijoj se velelepnosti radja nova nada.

I uvek tako…

otkliziće tuga lako

sa tvoga ražalošćenog srca

i neće ga pustiti da grca.

Sviraj, zanosno sviraj

dok ne iščeznu u noć crnu

i dok ne utrnu

svi boli, čemer i jad!

A tad....

seti se dva oka

u kojima se ogledao tvoj lik

dok si činila prve poteze gudalom,

seti se i reči koje su bile

katkad surove, katkad mile:

“Treći prst na svoje mesto,

četvrti do njega…Pazi na takt!”

Jer sve je to jednom bilo, pa prošlo

( iz pesme ove iščeznuće, već, i slik)

- novo je vreme došlo:

navike, brige, život nov.

I zapamti: bilo da pati,

ili da ti je radosna duša

ostala je u tvome tati

večna jedna želja:

da sluša

tvoje violine melodije slatke

čežnjive, čiste i glatke.

TATA

27. novembra 1943. godine

Нема коментара: