SVOJOJ KĆERI NA NJEN 12. RODJENDAN
Kad ti sve bude tužno,
vreme kad je ružno,
dan koji se gasi,
tišina, sumrak u sobi,
kad kaplje jesenje hladne
dobuju na terasi,
tičice kad zakucaju promrzle, gladne
krilima u okno prozora tvoga
moleći, da ih nahraniš, Boga
- skini sa violine tvoje prah,
zglasi je i udri strunama snažno
u četiri zategnute žice.
Progovoriće one najrečitije
i odagnaće čemer, jad i strah
od samoće, i sve što je bilo lažno.
Srce će ti zakucati jače
- ali pusti onda neka violina plače-
i krv će ti zarumeniti lice
dok suton čamotna pada.
Jer, znaj, sa tim akordima,
kad je tužan i dan sam,
poniknuće čitav jedan hram
u čijoj se velelepnosti radja nova nada.
I uvek tako…
otkliziće tuga lako
sa tvoga ražalošćenog srca
i neće ga pustiti da grca.
Sviraj, zanosno sviraj
dok ne iščeznu u noć crnu
i dok ne utrnu
svi boli, čemer i jad!
A tad....
seti se dva oka
u kojima se ogledao tvoj lik
dok si činila prve poteze gudalom,
seti se i reči koje su bile
katkad surove, katkad mile:
“Treći prst na svoje mesto,
četvrti do njega…Pazi na takt!”
Jer sve je to jednom bilo, pa prošlo
( iz pesme ove iščeznuće, već, i slik)
- novo je vreme došlo:
navike, brige, život nov.
I zapamti: bilo da pati,
ili da ti je radosna duša
ostala je u tvome tati
večna jedna želja:
da sluša
tvoje violine melodije slatke
čežnjive, čiste i glatke.
TATA
27. novembra 1943. godine
Нема коментара:
Постави коментар