уторак, 12. децембар 2017.

KAD MUŠKARCI PLEŠU






Majstor tanga Darko Dožić (TANGO NATURAL) na treningu sa svojim asistentom Lukom.Podseća na Rudolfa Valentina i na njegov ples sa muškarcem.Autor Milica Stojković kamera i montaža

четвртак, 23. новембар 2017.

Solidarnost: Međugeneracijska radionica Tango plesa, 17. maj 2017


Solidarnost: Međugeneracijska radionica Tango plesa, 17. maj 2017

петак, 03. новембар 2017.

Zoran Simjanović

Zoran Simjanović: Ne damo se mi matori

"Pa, kada omatoriš, onda samo dobijaš nagrade. Sve te nagrade za životno delo su... Hoće da te sa'rane. Ali ne može, ne damo se mi matori", kroz smeh za sajt B92 govori naš čuveni kompozitor Zoran Simjanović.
PIŠE: MLADEN SAVKOVIĆ 
 
Sreda, tačno u podne. Malena dorćolska bašta do koje se dolazi kroz hodnik zgrade pun plakata iz pozorišnih predstava i filmova. U bašti nekoliko zasađenih smokvi. Retke su smokve u Beogradu. Svakako ređe od komaraca kojih je tog podneva bilo... Pljas! Ubija jednog od njih, koji mu se motao ispred očiju sve vreme. Među njegovim dlanovima ugasio se jedan maleni, možda za nas beznačajan život. Baš među tim istim dlanovima odakle su potekle tolike kompozicije koje su obeležile domaću kinematografiju za sva vremena. 

Tu, u svojoj bašti, među smokvama i komarcima, kompozitor Zoran Simjanovićgovorio je za B92. Govorio je, i to prvo o festivalu, nagradi i koncertu, koji će obeležiti drugu polovinu juna u Novom Sadu. 

Naime, ovogodišnji Cinema City internacionalni filmski festival otvoriće upravo Simjanović, koncertom sa akademskim horom Collegium Musicum. Veče filmske muzike, baš na Dan muzike, otvoriće festival čiji će poseban program „Respect to... Zoran Simjanović“ prikazati odabrane filmove koji su proslavili Simjanovićevu muziku, neretko i obratno. 

„Taj koncert, pored toga što se posvećuje i veku srpskog filma i filmske muzike, biće posvećen i Mokranjcu jer ove godine je stogodišnjica od njegove smrti. Spremili smo njegove primorske napeve. A dešava se sve na Dan muzike, tako da smo i to upakovali“, navodi Simjanović dodajući kako se veoma raduje i razgovoru sa publikom koja će videti šest filmova sa njegovom muzikom. Takođe, program će biti posvećen i Đoki Bogdanoviću, jednom od naših prvih producenta i vlasnika bioskopa, koji je takođe umro pre tačno jednog veka. A nagrade? 

„Pa, kada omatoriš, onda samo dobijaš nagrade. Sve te nagrade za životno delo su... Hoće da te sa'rane. Ali ne može, ne damo se mi matori (smeh).“
I zato odmah počinje da nabraja šta je to na čemu aktivno radi. „Završio sam sada parče filma Dejana Karaklajića, koji će biti premijerno prikazan u Sarajevu. Radim jedan slovenački kratki film sa mladom rediteljkom Svetlanom Dramlić. Tu je i priredba u Mariboru za pomoć poplavljenima. Vodim Anu Sofrenović, i Dado Topić će nešto da peva, biće gomila ljudi iz regiona. Nesreća uvek spaja ljude.“ 

Spajaju ih i festivali, ali čini se da region još uvek nije dobio filmski festival koji bi mogao da parira nekadašnjim jugoslovenskim festivalima. 

„Pa ne mogu da se porede“, oštro odgovara, „zbog produkcije. Mi ove godine, ako bog da, imamo pet, šest, sedam produkcija, a i to je teško. A nekada je samo Srbija imala trideset. To je kao laka i teška kategorija u boksu, tolike su te razlike.“ 

Priseća se dana kada je samo na festivalu u Puli bilo i do pedeset domaćih filmova, a sada primećuje da se jedva može sastaviti jedan pošten domaći festival. 

Mi smo uvek tvrdili da kod nas to nije filmska industrija nego filmska manufaktura. Svako radi kod kuće, sedi sam, piše scenario. Onda zove druga, dođu on i još jedan, drugi, treći, i nas deset tako nešto snimimo. I to je uvek bilo tako. Ljudi su bili talentovani i uspevali su da uz pomoć svog talenta i malo para, a uvek je bilo malo para, da naprave takve filmove koji mogu 'ladno da se mere sa svim svetskim filmovima.“ 

Problemi bi mogli da se traže na različitim stranama, ali iza svega uvek stoji novac. 

„Mislim da je za muziku za 'Specijalno vaspitanje' odvojeno oko deset posto ukupnog budžeta filma. Ti sad kad pogledaš koji su to odnosi... A sada su ljudi u fazonu – daj koliko ima, daj neka neko sedne u ćoše i neka svira, samo da što jeftinije prođe.“
Kako smo sistematski oterani u amaterizam
Ministarstvo kulture ima strašan nedostatak jer ne uspeva da se izbori za pare. Drugo, čini mi se da se gomila para daje na neke amatere. To je u redu, ali ne vodi to društvo napred. Društvo napred vode narodna pozorišta, veliki filmovi, veliki umetnici. Kod nas se gro para daje na amaterska pozorišta, kulturno-umetnička društva. I onda se sve srozava u amaterizam.“
Kako ponavlja više puta, on je bio srećan u socijalizmu na jugoslovenski način, i to ne krije, vidi se to na svakom koraku. Čak i kada objašnjava da država mora da stane iza filma jer, kako uočava, nigde u Evropi film se ne finansira sam od sebe već uz pomoć uređenih zakona, pre svega onog o kinematografiji koji u Srbiji nikako da zaživi. 

Amerika tretira film kao robu, kao i sve ostalo, i to je u redu“, dodaje on posmatrajući stvari s druge strane. „Amerikanci sve stave na papir i onda naprave nešto. Ako se to proda, a mora da se proda, odlično. To je sve kao novokomponovana muzika kod nas. Filmovi su takvi. Tu i tamo se desi da se napravi neki dobar, interesantan film. Serije su recimo mnogo bolje u Americi. Odlične su, profesionalno urađene. Ali filmovi, to mora da se proda, to mora da se zaradi, to su sve šabloni. Samo što roboti još ne sklapaju filmove. A i to će se desiti jednog dana, siguran sam.“ 

Ništa bolja situacija nije ni kada je muzika u pitanju. Prebirajući po godinama za nama, pita se da li je u Americi poslednjih decenija snimljena neka muzika koja se pamti. 

„Nema. Samo je bumbara-bumbara-bumbara, buuuu-luuuu. Možeš da ga staviš u koji hoćeš film, sve je isto. Nema pesama, nema hitova. Pesme iz filmova su već gotove, uzete od nekih hitmajstora. Onda film reklamira pesmu, pesma reklamira film, oni prodaju i film i ploče, i svi zadovoljni.“
Ali da ne odlutamo nekom mračnom ulicom današnjice, vraćamo se sigurnim putem u „zlatno doba“ domaće kinematografije i izvanredne televizijske produkcije. Ko bi rekao da je muzika za kultnu seriju „Grlom u jagode“ prvi put zapisana na parčetu papira jednog popodneva u Klubu književnika. Ili je u pitanju slatka, mala kulinarska prevara? 

„Ma, to sam tada samo izbacio, kuvalo se to u meni mnogo duže. I kad me je on (Srđan Karanović) na kraju pričepio, daj da vidim šta imaš, onda sam ja uzeo od Bude vlasnika malo hartije i napisao to nešto na brzinu. Ali to se u meni dugo kuvalo”. 

Možda je manje poznato, ali je u opticaju bila još jedna, balkanskim melosom inspirisana tema, za koju je Simjanović zdušno navijao. Na radost mnogih ljubitelja ove serije, Simjanović je bio nadglasan. Hvala demokratskom glasanju i mini-izborima održanim tokom procesa montaže filma. 

„Postojala je jedna balkanska tema koju sam mnogo voleo, ali je nikada nisam iskoristio. U tome jeste stvar filmske muzike. Ona mora strašno da bude vezana za određeni projekat. Mislim, ima nekih kompozitora koji šaraju svukuda. Ali ne može to“, profesorski objašnjava. „Ja sam pokušavao da baš tu drugu muziku stavim u neki sledeći film, ali nije išlo.“
-- Biografija --
Zoran Simjanović rođen je 1946. u Beogradu, gde je kao dečak išao na časova klavira, a već kao tinejdžer počeo je da svira u sastavima Siluete i Elipse, prvim beogradskim rokenrol grupama. Nakon saradnje sa Zoranom Hristićem na muzici za film „Nemirni“, prekida studije prava i upisuje Muzičku akademiju u Beogradu.
Komponovao je muziku za više od 60 igranih filmova („Specijalno vaspitanje“, „Miris poljskog cveća“, „Nacionalna klasa do 785 ccm“, „Zemaljski dani teku“, „Boško Buha“, „Petrijin venac“, „Majstori, majstori“, „Sok od šljiva“, „Sjećas li se, Doli Bel“, „Maratonci trče počasni krug“, „Variola vera“, „Balkan ekspres“, „Nešto između“, „Šta se zgodi kad se ljubav rodi“, „Otac na sluzbenom putu“, „Jagode u grlu“, „Žikina dinastija“, „Lepota poroka“, „Sabirni centar“, „Virdžina“, „Tango Argentino“, „Tito i ja“, „Kaži zašto me ostavi“, „Falsifikator“…) i preko 50 televizijskih filmova i serija, isto toliko animiranih i kratkih filmova, kao i za više stotina reklamnih spotova.
Nekoliko desetina predstava širom Srbije takođe se izvodilo i još uvek se izvodi uz njegovu muziku („Dama iz Maksima“, „Ribe u moru“, „Harold i mod“, „Don Žuan se vraća iz rata“, „Mandragola“, „Događaj u mestu Goga“, „Braća Karamazovi“, „Moja draga“, „Ko se boji Virdžinije Vulf“, „Balkan ekspres mjuzikl“, „Nek ide život“, „Pandorina kutija“, „Falsifikator“…)
Predavao je na Fakultetu dramskih umetnosti i Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, kao i na Akademiji umjetnosti u Banjaluci. Živi i radi u Beogradu.
Za razliku od tog, ponosno ističe da je bilo trenutaka kada su se kockice savršeno poklopile, toliko dobro da ni sam nije verovao u ono što se dešava. 

„Snimao sam neku špicu pred Svetsko prvenstvo u kajaku na Adi. To je bila neka fanki muzika, snimali smo odvojeno bubnjeve, pa bas. I snima Bojan Hreljac bas, a ima kijavicu, i mi smo mu još stavili mikrofon da možemo da pričamo sa njim dok je u studiju. I sad on snima i sve vreme šmrkće, a dok svira on i peva. Kad sam to čuo, meni se to strašno dopalo i kažem snimatelju, snimaj mi ovo. Šta će ti, kaže on meni. Snimaj, snimaj. I snimimo mi to i kad smo završili, kažem, ovo ću negde da iskoristim, garantovano.“ 

Nije trebalo da prođe ni svega pet dana... 

„Kad, javlja mi se animator Stevan Živkov i kaže mi kako je zavrsio film Mućak u kojem glavni junak ima ovooliiiki nos. Pogledam film i kažem mu, imam muziku za tebe. Samo sam malo dodao sintisajzera i… Potpuno je odgovaralo tome!“ 

„Pola tih emisija nema ni televizija odavno su izbrisane a muzike pogotovo.“, navodi on objašnjavajući šta je sve i kako izgubljeno, i na koji čudesan način pronađeno. 

„Bio je na RTS-u davno neki šou 'Profesionalci doktori' gde Arsen Dedić i Cune Gojković pevaju, tu su bili i Lane GutovićIvan Bekjarev. To je toliko bilo skupo da su snimili četiri epizode, čini mi se. Nisu imali više para“, priča sve dok ga ne prekine zvuk fiksnog telefona. Tačnije, mobilnog telefona koji zvoni poput prastarih „alo Požega, Požega javi se“ telefona. 

„Nego, šta sam pričao? E da, to je izbrisano, a bilo je fenomenalno. Cune peva neki ronkerol, nešto kao 'Twist And Shout'.Numere su fantastične, ali to je nestalo, nema, neće niko da izdaje. PGP kaže da nema para, ako izda mojih 13 diskova, neće imati para za bilo šta drugo. Imam jednu pesmu 'Jablanovi', Dučićeva, koju je pevala Suzana Mančić na nekom festivalu sedamdesetih. I na festivalu su sve pesme snimili, osim te. Šta je bilo, ne znam, ali jedino ta pesma sa festivala ne postoji. Meni se strašno dopala. I pozovem nju, a ona se takođe seća pesme, ali se ne seća ni tona. Ja se samo sećam refrena 'Jablanovi, jablanovi, jablanovi...' I u redu, kažem, pojela maca, ne vredi. Tražeći nešto drugo, kasnije pronađem na kaseti radni snimak, gde ja nju pratim na klaviru. Odmah sam napravio ceo aranžman, došla je i ona ponovo da snimi. Ima takvih stvari...“

Od sebe je najteže pobeći

„Trudio sam se, kao i svi reditelji sa kojima sam sarađivao, da pravim različite filmove. Da svaki od njih bude svoja priča, da ima nešto specifično. Ali ti ne možeš da pobegneš od sebe“, smatra Simjanović. „Čak neki ljudi koji ne znaju da sam ja pisao tu muziku kažu mi, je li jesi li ti pisao, mnogo mi liči na tebe. Svako od nas ima nešto, i bez obzira na to koliko bežao, uvek će to da se ispolji na kraju.“ 

I dobro je što nije bežao od sebe, jer tako sigurno ne bismo dobili kultnu filmsku muziku kojoj će na predstojećem Cinema City internacionalnom filmskom festivalu biti posvećena posebna pažnja. Novosadski festival odabrao je da, Simjanoviću u čast, prikaže filmove: „Otac na službenom putu“ (Emir Kusturica), „Anđeo čuvar“ (Goran Paskaljević), „Miris poljskog cveća“ (Srđan Karanović), „Sok od šljiva“ (Branko Baletić), „Balkan ekspres“ (Branko Baletić), „Nacionalna klasa“(Goran Marković). 

Komentarišući muziku iz ovih, ali i ostalih svojih filmova, Simjanović ističe kako se trudio da, koliko to njegov talenat i film dozvoljavaju, pravi varijacije u aranžmanima, igra se sa filmskom tematikom... 

'Petrijin venac' i 'Nacionalna klasa' su sasvim dve različite teme. 'Klasa' je gradska priča, moderna. Uh, to mi je najteže bilo da pravim, te moderne stvari. Moderno za pet godina više nije moderno. A ti moraš da napraviš nešto što neće da upropasti film“, hvata se za glavu. S „Petrijinim vencem“ mu je bilo kudikamo lakše, a posebno ga raduje to što danas sve manje ljudi čuvenu temu vidi kao njegovu, a sve veći broj misli da je u pitanju neka narodna, tradicionalna pesma.
„Jednom tako slušam radio“, priča oponašajući uvek ozbiljan, radijski glas. „Radio Beograd, prvi program, emisija narodne muzike... A ono na početku ‘Petrijin venac’. Što je dobro, jer ja volim da me porede sa narodom“, objašnjava kroz smeh. „Te narodne pesme žive i živeće uvek, ne mogu da zastare. Ali te popularne pesme, instant hitovi, oni vrlo brzo padaju. 'Flojd' je, eto, uspeo da preživi.“ 

Prema njegovom mišljenju, jedino vrednovanje umetničkog dela moguće je kroz njegovo trajanje u vremenu. Ipak, priznaje da i moda sa popularnim trendovima igra manju ulogu. Ranije je govorio da je muzika pala jer je padu bila sklona, počev od klasike, preko džeza, do rokenrola. Danas pak tvrdi da je sloboda ta koja je satrla umetnost. 

„Kako god vam to zvuči, tačno je. Recimo, Bah je imao takve zabrane, ali boreći se protiv njih on je napravio genijalnu muziku. Čak je radio i neke stvari koje su bile zabranjene, ali on je uspeo da ih ugura u svoju muziku vešto, tako da su se tek otkrile decenijama kasnije, neke tek u XIX veku. Sve je on to radio tako što se borio protiv zabrana. A danas imaš svu slobodu. Pritom, imaš iza sebe i gomilu stvari koje su već urađene.“ 

Gledajući na svoje početke komponovanja, priseća se kako mu je bavljenje muzikom tada izgledalo kao besmislena stvar. 

Sve što je već trebalo da bude snimljeno, bilo je snimljeno. I šta ću ja sad tu da radim. Pričao sam sa Batom Kovačom i kažem mu kako mi sve liči, sve mi je to isto. A on kaže ma neka liči, nije bitno ako liči, samo nemoj da bude isto. Zvali su me jednom iz Kurira i pitaju me da li slušam nekog tamo Arapina, on je 57. godine komponovao neku kompoziciju. Verijem da jeste. Hoćete da je čujete? Hoću. A ono uvod – dva takta iz 'Grlom u jagode', ne cela četiri, nego dva. E sad jeste, ja sam se pedesetih ubijao slušajući arapsku muziku, da bih onda to šezdestih kopirao za seriju. Ali to se desi. Naučnici rade i otkrivaju stvari na različitim mestima, nezavisno jedni od drugih. A u umetnosti je to još lakše napraviti. Nemam ništa protiv, osim ako toliko liči da je jasno da je neko krao.“

Svi moji reditelji

Kada govori o čuvenim imenima jugoslovenske i srpske kinematografije, Goranu MarkovićuSrđanu KaranovićuGoranu Paskaljeviću i drugima, Simjanović sve vreme navodi da su to „njegovi reditelji“. Tako mu je lakše, tvrdi, jer je najpoznatiji deo onoga što je radio vezan upravo za filmove ovih reditelja.
Slatki život Rote i Felinija
„Nino Rota i Federiko Felini su sarađivali od početka, kao što ja radim sa mojim rediteljima. Rota se za razliku od drugih kompozitora, poništavao u filmskoj muzici.Ubacivao se u film, pravio je muziku koju možda ovako ne bi pravio, ali film ne može da funkcioniše bez te i takve muzike. I ja sam usvojio taj princip, da praviš samo tu muziku koja odgovara toj sceni. Jer naš zadatak jeste da pomognemo filmu. To nam je jedina funkcija, svima nama koji radimo na filmu, da pomognemo reditelju da iznese film. Ništa ne valja ako napravim hit, a ta muzika nema veze sa filmom.“
Vrlo je bitno da saradnja počinje od početka, od rediteljeve prve ideje, i onda zajedno ulazimo u tu priču. Bilo je slučajeva kada su snimili film i zvali me da pišem muziku za gotov film. To je potpuno naopako. Ima reditelja koji stavljaju neke muzike dok montiraju. To je, mislim, potpuno pogrešno. Jer se on tako navikava na tu muziku, i niko više ništa ne može da mu napravi da bude dovoljno dobro.“ 

Kao jedan od svojih omiljenih primera navodi slučaj Stenlija Kjubrika i „Odiseje u svemiru“

„ On je u 'Odiseju', dok je radio, strpao valcer, Zaratustru, Pendereckog... A paralelno je kompozitor pisao originalnu muziku. I kada mu je na kraju doneo materijal, Kjubrik mu je rekao da mu se više sviđa ono što je sam sakupio. Platili su fino kompozitora, i on je tek pre nekoliko godina objavio disk sa originalnom muzikom, ali ona nikada nije korišćena.“ 

Kroz smeh dodaje kako je neretko bilo i krvi do kolena sa rediteljima koji su se čak navikli lakše na radnu nego na konačnu verziju muzike za film, ali odmah dodaje kako je sve to ljudski i kako se odnosi uvek brzo izglade.
Žao mi je, recimo, što sa mlađima nisam više radio. Sad je to već, doduše, srednja generacija. Mislim da je tako zbog njih, da su se plašili mene. Ne vole ljudi jakog čoveka pored sebe. Ja sam i kao profesor stalno govorio – nemojmo da pričamo gluposti. Pričamo direktno i konkretno. Nemoj da mi kažeš, ovu muziku hoću jer tako osećam. To uopšte ne prihvatam. Hoću tačno objašnjenje zašto takvu muziku tu da stavimo. I onda kad su moji studenti stasali da režiraju, govorili su ma pusti njega, daj nekog lakšeg, kome mogu da kažem kakvu ću pesmu. Ali to je suština, sve moramo da objasnimo jedni drugima. I kada mi sebi razjasnimo sve, onda možemo za novinare da pričamo. Kao ono u Klubu književnika sa parčetom papira. Ali je to bilo smišljeno unapred, cela ideja. Mora sve ozbiljno da se smisli do detalja, da bi izgledalo nošalantno.“
Žali i što nije radio muziku za film „Dorotej“, i što još uvek nije imao priliku da radi sa Radivojem Andrićem čije su mu se „Munje“ mnogo dopale. Ali opet, kaže, koliko god Andrić bio interesantan, on u Srbiji nema uslove da radi. 

Greota je i to što jedan Karanović više neće da snima filmove, jer nema uslova. Strašno je to što ti kad si mlad, ti onda možeš da kažeš sebi, doći će bolje vreme pa ćemo da snimamo bolje, daj sada ovako. Ali kad ti snimiš deset, petnaest filmova i znaš kako se radi, ne možeš baš da ideš preko svega, da improvizuješ. Tražiš da ti dovedu dva vola, oni dovedu dva konja. I ti treba da kažeš da je to u redu. To ne može tako. Ti si u toj fazi da kažeš, znate šta ljudi, mnogo sam ja mator da bih se zamlaćivao sa vama ovako.“ 

Tvrdi da mu se Paskaljević kleo da više neće da snima kod nas, posle ovog poslednjeg filma. Marković, isto navodi, misli da će snimiti još jedan ili dva filma, jer ima teme koje bi želeo da uradi. Ali u principu ni on se više „ne bi zamlaćivao“. 

„Ne možeš, nemaš snage više. A mogli su u poslednjih dvadeset godina da snime dvadeset odličnih filmova. Nemam ja ništa protiv mladih, naprotiv, baš bih voleo da vidim dobar film mladog reditelja. Ali to se sve pretvorilo u... Nijedan film mladog reditelja nisam video da valja. Voleo bih da vidim da film ima glavu i rep, da ima smisao, da gledaš film i uživaš, a ne da ti se greške pojavljuju na tanjiru. Ako se desi, desi se, gledao sam ja i mikrofone u američkim filmovima. Ali ako je film dobar, to ti je nebitno.“ 

Filmove generalno i dalje gleda, mada ga, kako kaže, malo koji film oduševi. Najviše prati evropsku kinematografiju i nije zadovoljan onim što se snima.
„Evropa je... Ne znam kako to da objasnim“, zamislio se. Duboko uzdahne, smisli se na kratko pa nastavlja. „To su još Slovenci počeli u onoj Jugoslaviji, da prave te neke intelektualne filmove. Mnogo pametne. A niko ih ne gleda, to dosadno, svi udaraju glavom u stolicu, tri gledaoca u bioskopu. To je verovatno došlo od Francuza, oni su prvi krenuli sa tim posle novog talasa. A u Francuskoj...“ 

Tvrdi kako je Francuska bogom dana za snimanje filmova o običnim ljudima koji su svuda oko nas, ali kako su Francuzi, ne zna tačno zašto, odustali od toga. 

„Moje žene brat imao je kuću u Bretanji. Odvezem jednom tako kola u servis da mi nešto srede, i sedim, čekam, a tamo fenomenalna scena iz francuskog filma. Gazdarica sedi na jednom ovako višem postolju da može da kontroliše celu radionicu. Šta se dešava? Tu su majstor pijanac koji jedva čeka da zbriše i popije nešto u kafani, i šegrt koji radi. Odmah da snimaš film. Gledam i ne mogu da verujem. A Francuzi snimaju filmove o nekom čoveku koji je obrijao brkove i šta sad da radi. Neke idiotske gluposti snimaju, ali to su kao pametne stvari.“

Nekome nagrade, a nekome čir

Iako ne ide više često u Valensiju, ime Zorana Simjanovića je upisano u spisak počasnih građana te španske lepotice. Pre tri decenije dobio je počasnu nagradu grada i zajedno sa čuvenim Ivom Montanom otvorio je prestižni Filmski festival u Valensiji. Pre njih tu nagradu su dobijali Melina Merkuri i brojni drugi veliki umetnici.
-- Nagrade --
Nagrada „Aleksandar Lifka“ Festivala evropskog filma Palić za izuzetan doprinos evropskoj kinematografiji 2012.
Prva nagrada na festivalu u Monte Karlu 2003. za muziku u filmu „Sjaj u očima“.
Nagrada grada Beograda 2002.
Nagrada na festivalu „Sunčane skale“ u Herceg Novom 2000. za najbolju muziku u filmu „Bure baruta“.
Nagrada „Boro Tamindžić“ na festivalu u Mojkovcu 1999. za muziku u filmu „U ime oca i sina“.
„Kristalna prizma“, nagrada Jugoslovenske akademije za film i umetnost 1993. za muziku u filmu „Tango argentino“
Zlatna mimoza na Festivalu režije u Herceg Novom 1992. za muziku u filmu „Tito i ja“
Prvo mesto na smotri KSM u Mladenovcu 1985. za muziku u filmu „Otac na službenom putu“
„Zlatna arena“ 1983. za najbolju muziku u Jugoslaviji u filmu „Balkan ekspres“
„Zlatna arena“ 1978. za najbolju muziku u Jugoslaviji u filmu „Miris poljskog cveća“
Filmovi za koje je Simjanović pisao muziku osvajali su nagrade na svim velikim svetskim festivalima (Kan, Venecija, Montreal, Manila, San Sebastijan, Valensija, Korzika, Istanbul i drugi).
Sećam se da sam sledeće godine na tom festivalu u Valensiji bio u žiriju. Tada su oni progurali jedan drugi film da dobije nagradu, a ja sam dobio čir“, priseća se kroz smeh Simjanović. „Prvu nagradu je dobio arapski film o Asadovom ocu koji dolazi na vlast. To je moralo da dobije prvu nagradu, jer da nije, Arapi više nikada ne bi došli na festival. Tada je u konkurenciji bio fenomenalan film 'Štefica Cvek u raljama života' Rajka Grlića, koji su Španci rado gledali. Puna sala, stoje ljudi sa strane i gledaju. Isto kao i za projekcije 'Balkanskog špijun'. A kod Arapa dvojica sede i gledaju film, verovatno neki iz ambasade.“ 

Samo žiriranje delovalo je poput najboljih oporih komičnih filmskih scena, sa paletom neverovatnih likova. 

U žiriju su bila tri Arapa, Talijan poreklom iz Splita koji mrzi Jugoslaviju, španski trgovac voćem i povrćem, koji je sponzor festivala, i jedan pijani španski pesnik. I ja.I sad, kad se glasa, oni samo dižu ruke kako im odgovara. Arapi odmah dižu ruke za arapski film, potplatili i Špance pa i oni dižu ruke. A ja neću da glasam. Ne može to ovako, pa ljudi... Grlić me je pljuvao posle kako nisam uspeo da izvučem veću nagradu, dobio je ‘samo’ treću. Arapski film je bio prvi, španski film koji je samo počinjao da liči na današnji fantastičan španski film nosio je drugu nagradu. Uspeo sam nekako da izmuvam i Dušanu Kovačeviću nagradu za scenario, ali sam rekao sebi: 'Nećeš ti više majci u žiriju da sediš.'“ 

Međutim, kako to obično biva u život – nikad ne reci nikad – Simjanović je još jednom bio član žirija, i to na Festivalu evropskog filma Palić

„Kad su me zvali da budem u žiriju na Paliću, ja ima kažem ma neeeću, oni kažu ma haaajde. I sad gledamo tu neke filmove, i jedan govori o ovom našem ratu, Srbinu i Muslimanu. Kažem ja, ljudi, hajde da mu damo nagradu, pošten je film, posebno u ovoj situaciji. Ma nee, oni će meni. Dobio je nagradu neki mađarski film. A onaj Bosanski je kasnije dobio Oskara, to je bila 'Ničija zemlja' Danisa Tanovića.“

Nostalgija za popodnevima sa ćevapima i Kozarom

Beograd se promenio, primećuje Simjanović. Tačnije, najviše su se promenili Beograđani. Promenilo ih je vreme i godine koje su pojeli neki krupni skakavci. Hteo je prvo da pomene dve stvari koje mu nedostaju iz nekadašnjeg Beograda, ali se zadržao samo na jednoj, kaže najvažnijoj.
Sve što činiš, sebi činiš
„Šezdesetih je raskinuto sa tim sistemom prema kojem su svi umetnici imali plate. Ukinute su i uvedena je profesija slobodni umetik. E, ali oni u imali plaćeno socijalno i penziono. Tako da mi svi sada imamo lepe penzije, za razliku od mladih koji će umreti od gladi, jer se država ponašala tako kako se ponašala. Stalno se uzimalo iz penzionog fonda, za izgradnju ovoga, za izgradnju onoga. A nikada te pare u fond nisu vraćene, nego su išle negde drugo. Najlakše bi bilo političarima da ukinu penzije. Neka ljudi umru. I sve bi bilo super, dok onda oni ne dođu do penzije, pa će da kukaju. Mene je baba učila poslovici: Sve što činiš, sebi činiš. Istina.
Mi tada uopšte nismo razmišljali o parama, one nam nisu bile bitan element. Bitno nam je bilo da skupimo eto pare da kupimo pojačala, da možemo da odemo na more, da imamo za kafanu ponekad. Danas mladi samo o parama misle. Kada hoću nekog da angažujem, prvo što me pitaju, pitaju koliki je honorar. Ja sam srećan što sam živeo u tom socijalizmu. Ti tada nisi bio pod pritiskom para. Svi su živeli, radili. O čemu mi sada da pričamo ako otac jedva nešto zarađuje, majka nezaposlena, a troje dece, i svi krpe kraj sa krajem. Kakva kultura? Ko kome da da pare?“ 

Ljubav prema filmu nasledio je od porodice s očeve strane, ali najviše od oca i strica, koji ipak nisu bili direktno povezani sa filmom. Advokat i ortoped. 

„Moj otac je bio advokat, koji je sve radio po tarifama, kolege su mu se zbog toga smejale. Nikad nije bio milioner, ali imali smo toliko da svako popodne on mene pošalje da kupim karte za bioskop u bašti Kozare. Odem ja, kupim karte, krenemo malo ranije, svratimo na ćevape, pa u bioskop. I kući se vratiš srećan.“ 

Ipak, Zoranova prečica do filma bila je muzika. I to rokenrol, prvi beogradski. Nakon prvog sviranja u Siluetama, šezdesetih godina prošlog veka, obreo se u Elipsama. 

„Elipse su pobedile na Gitarijadi i dobile šansu da snime muziku za film 'Nemirni'. To je bio prvi put da rokeri kod nas snimaju muziku za ceo film. Zoran Hristić me je zvao da mu pomognem. Kada sam došao na probu, i kada je čuo da studiram prava, pitao me je jesam li normalan. Tada sam batalio prava i upisao akademiju, ali do tog trenutka nisam ni znao čime ću se baviti.“ 

To je, objašnjava dalje, gimnazijska psihologija – možeš da se baviš čime hoćeš jer imaš takvo obrazovanje, ali ako baš nešto nisi odredio, trebaće ti još vremena dok ne otkriješ šta ćeš da radiš.
„Svi ti naši veliki kompozitori, Konjević, Hristić, završavali su Pravni fakultet. Daj ja da vidim kakvu školu ti imaš, pa se sa strane bavi čim hoćeš, takvo je to razmišljanje porodice. Jer, ne zna se da li će taj da uradi nešto kao kompozitor. Šta ako završi akademiju, a nije mnogo talentovan. Šta ćeš s njim? Nego ti meni završi pravo, da ja tebe stavim za ambasadora negde, a ovamo posle...“, objašnjava kroz smeh. I odmah počinje da nabraja sastav prvog srpskog džez orkestra, sve sami pravnici, lekari, zubari i ekonomisti. 

Rokenrol se, čini mu se danas, u Beogradu primio mnogo brže nego u SAD. Sa raznih strana stizali su neki snimci, note su fotografisane aparatom pa su i one sa slikama odnekuda stizale. I tako je to išlo. 

„Verovatno je nešto... Mada ne verujem da je politika, jer politika u ovoj zemlji ne može bilo šta korisno da uradi... Fakat je bio da smo se mi odvajali od Rusa, na neki način, i da su se političari približavali zapadu. Ali svi su oni i dalje bili komunsti. Ipak, pustili su rokenrol muziku, neka ide. U Americi je veći otpor bio rokenrolu nego ovde. Tamo su se spaljivale ploče, protestvovalo se... Na kraju, ako ne možeš da im se protiviš, pridruži im se. Tako su svi ušli u tu priču i osvojili svet time.“ 

Ipak, Simjanović je davno izašao iz te priče, čak je napisao i knjigu „Kako sam postao i prestao da budem roker“. Na kraju razgovora dobacuje nam da razmišlja da napiše novu knjigu „Kako sam postao i prestao da budem kompozitor“

„Da li to znači da ćete prestati da komponujete?“ 

„Možda“, odgovara. 

„A šta onda?“ 

„Ma neću sigurno prestati da komponujem, ali ću možda tražiti nešto drugo, neki drugi način izražavanja. Ali ne bih mogao da budem ponovo roker. Nešto ne volim te matorce koji drndaju gitare.“

Tako stoje stvari - Intervju - Zoran Simjanović - 12.02.2016.

четвртак, 02. новембар 2017.